"Puna ushićenja,duša njegova žudela je za
slobodom,prostorom,širinom.Nad njim se nadaleko i nepregledno raširilo
nebesko kube,puno tihih sjajnih zvezda.Od zenita do horizonta izdvajao
se još nejasan Mlečni Put.Sveža i nepomična tiha noć obavijala
je zemlju.Bele kule i zlatna kubeta Saborne crkve blistahu na plavom
kao safir nebu.Jesenje raskošno cveće u lejama oko kuće zaspalo je do
zore.Tišina zemaljska kao da se slivaše sa nebeskom,tajna zemaljska se
dodirivaše sa zvezdanom...
Aljoša je stajao,gledao,i najedared,kao posečen,baci se na zemlju.On nije znao zašto je grli,nije bio svestan šta ga je tako neodoljivo vuklo da ljubi zemlju,da je ljubi svu,ali ju je on ljubio plačući,jecajući i oblivajući je svojim suzama,i u zanosu se kleo da će je voleti,voleti u vekove vekova.`Oblij zemlju suzama radosti svoje i voli te uze svoje`...odjeknu u duši njegovoj.
Zbog čega je plakao?O,plakao je u ushićenju svom,čak i zbog tih zvezda što mu sijahu iz bezdana,i nije se stideo zanosa toga.Kao da se niti svih tih bezbrojnih svetova božjih najedared sastadoše u duši njegovoj,te ona sva treptaše `dodirujući svetove`.Htelo mu se da oprosti svima i za sve,a i da moli za oproštaj,ali ne za sebe,nego za sve i svja,a `za mene se drugi mole`,odjeknu opet u duši njegovoj.Ali sa svakim trenutkom je osećao jasno i nekako opipljivo: kako nešto čvrsto i nepokolebljivo,kao taj svod nebeski,silazi u dušu njegovu.Nekakva ideja ovlađivaše njegovim umom,i to za sav život,i na vekove vekova.Bacio se na zemlju kao slab mladić,a ustao kao odlučan borac za ceo život,i uvide i oseti to najedared,u trenutku svog ushićenja.I nikad,nikada,celoga svoga veka,ne mogade Aljoša zaboraviti taj trenutak.`Neko poseti moju dušu u onom času`,govorio je kasnije čvrsto verujući u svoje reči..." (Dostojevski)
Aljoša je stajao,gledao,i najedared,kao posečen,baci se na zemlju.On nije znao zašto je grli,nije bio svestan šta ga je tako neodoljivo vuklo da ljubi zemlju,da je ljubi svu,ali ju je on ljubio plačući,jecajući i oblivajući je svojim suzama,i u zanosu se kleo da će je voleti,voleti u vekove vekova.`Oblij zemlju suzama radosti svoje i voli te uze svoje`...odjeknu u duši njegovoj.
Zbog čega je plakao?O,plakao je u ushićenju svom,čak i zbog tih zvezda što mu sijahu iz bezdana,i nije se stideo zanosa toga.Kao da se niti svih tih bezbrojnih svetova božjih najedared sastadoše u duši njegovoj,te ona sva treptaše `dodirujući svetove`.Htelo mu se da oprosti svima i za sve,a i da moli za oproštaj,ali ne za sebe,nego za sve i svja,a `za mene se drugi mole`,odjeknu opet u duši njegovoj.Ali sa svakim trenutkom je osećao jasno i nekako opipljivo: kako nešto čvrsto i nepokolebljivo,kao taj svod nebeski,silazi u dušu njegovu.Nekakva ideja ovlađivaše njegovim umom,i to za sav život,i na vekove vekova.Bacio se na zemlju kao slab mladić,a ustao kao odlučan borac za ceo život,i uvide i oseti to najedared,u trenutku svog ushićenja.I nikad,nikada,celoga svoga veka,ne mogade Aljoša zaboraviti taj trenutak.`Neko poseti moju dušu u onom času`,govorio je kasnije čvrsto verujući u svoje reči..." (Dostojevski)
Нема коментара:
Постави коментар