SMIRAJ

Милош Црњански: СМИРАЈ

Сетим се, како су, у љубави,
драги први дани.
Како су руке топле,
кад се очи следе,
прелетајући оне кутове бледе,
око усана.

Што дрхте, проткани
мутном тишином,
у којој су осмех и туга помешани
несигурно и тамно.
Клатно звона,
тешко и тмурно,
у груди удари ме.

Тад се дижем,
и, у мутна окна прозора,
пун ситних гласова вечери,
шапућем, несигурно,
и моје име.