Kako je strašno biti sam.Udarati glavom o pocrnele zidove i u mraku se spoticati o oronule stepenice sopstvenih ponora,skrivenih iza zarđalih kapija duše.Čeznuti za svetlima velegrada što gutaju očaj usamljenika. Dok drhti noć.
- Da li se ponekad dobronamerno osmehnete nečijem tužnom pogledu?
- Da li ste ikada poželeli sreću nepoznatom čoveku na kiši što čeka tramvaj?
- Da li ste pomislili da će on otići do poslednje stanice,iza koje više ništa ne postoji?
- Da li ste ikada osetili kako je strašno izgubiti se u maglama tuđih bezosećajnosti?
- Da li će neke novembarske kiše sprati sa neba prolećne tuge?
Olovne magle progutaše mesec i paučina misli ispuni tamu.
Нема коментара:
Постави коментар