U sutonu

Pesma

Prenuće se opet moja duša setna...
Možda zračak sunca,najmanji šum gore,
Dosta će joj bitai pa da bude sretna,
I da se razlije zvučna,kao more.

Prići će mi nežno u danima ovim,
Kao iluzija dobra,neka žena;
I radosno tada po zvezdama novim
Tražiću svoj usud za nova vremena.

Na novu obalu ja ću nogom stati,
Da u novom ruhu zagazim u cveće...
Tako jadna duša nikad neće znati
Gde beše kraj bola,gde početak sreće...

Dučić