"Znaš da je voliš, jer želiš da je zadovoljna, ispunjena, da je dobro. Kad si bio zaljubljen u nju, koristio si svaku priliku da joj pokažeš da ti je stalo i koliko ti je stalo... Imao si čitavo sazvežđe ideja, koje je poput pčela brujalo medno u tvojoj glavi, svakoga dana, govoreći ti najblesavije stvari koje bi nju činile srećnom... Imao si veliku i divnu stvar za svaki dan do kraja života. Nepresušnu. Zorbu na jednom ramenu, a Beni(g)nija na drugom, da šapnu nešto između Cohena i Mike, da učiniš nešto što niko ne bi (a i drugi ne bi to mogao, jer nije osećao to za nju). A sad, kad više nisi zaljubljen, kad si ravan i miran, kad je pčele pobila zima, mora biti da je voliš, ako i dalje želiš to za nju... Da bude srećna, da je dobro, da je ispunjena. Makar izvor svemu tome bio neko sasvim drugi. I ne postoji ništa više pored toga. Nema patetike. Nema daljih osećanja. Nije ti ništa potrebno od nje, sem toga za nju." (Ratko Petrović)
Нема коментара:
Постави коментар