Ne čitam poeziju.Nemoj ni ti

  "Ne čitam poeziju. Nemoj ni ti. To je kao kad otkriješ trik. Ne može više niko da te ubedi da je to magija, ma koliko dobro ga izveo. Ne čitam poeziju, stvarno. Nemoj je čitati ni ti. To je izumrli jezik za sporazumevanje među promašajima u ljubavi. Ljubavi je pisana reč ionako suvišna, jer u ljubavi sve već jeste vrhunska poezija. Ne čitam poeziju. Kad ti lepo kažem - nemoj ni ti. Ako ti je do poezije, uhvati nekog za ruku, uhvati sebe u nečijem oku. Prošetaj kroz sumrak. Odgledaj klizače na ledu. Osvoji osmeh. Poštedi život pauku. Zaviri u stopala balerine. Sve ostalo je znak da je negde krenulo naopako. Reči jesu divne, ali one dođu na kraju, kad sve to prethodno pokrene čoveka i protutnji kroz njega. A ne polazi s(v)e od reči. Ili je to možda razlika između onoga koji piše i onoga koji čita? Za jednog je to krajnja stanica, za drugog početna. Ne čitam poeziju. Ako nemaš koga da uhvatiš za ruku posle ovoga, razumeću što je čitaš, ako imaš - uhvati i ne vraćaj se. Jer sve ostalo znači da propuštaš da budeš poezija. Ne čitam..." (R.Petrović)