Ti kišu voliš

Ti kišu voliš, evo kiša pada.
Ne čini li ti se, blage uspavanke,
što bi ih s najdražih usta hteo čuti,
glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš,
po svoj vasioni da su razasuti?

Ne čini li ti se da najslađi snovi
u suze teku pretvoreni mnoge?
Ne čini li ti se, negdje kao plima
nečija nježnost prema tebi raste,
i prosipa se tu pred tvoje noge?
Ne čini li ti se, neko tiho zove:
Dođi k meni,dođi,dođi.

Ne čini li ti se da govore kapi,
da odjekuju svi prostori suri:
Požuri k meni, požuri,požuri.
Ne čini li ti se, bezbroj nekih grla
nečijim mekim glasom umiljatim
da ti govori:
patim, patim, patim.

Ne čini li ti se, pljusak milovanja
o kojim se u najtišim časovima sanja
da lije sa svih grana i oluka,
buja po gradskim ploćnicima golim,
i da glas neki toploga prizvuka
šumori odasvud:
volim, volim, volim.


Ne čini li se, u naletu jačem
neko ko dugo je suze uzdržav’o
da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne čini li ti se, odasvud se sliva,
odasvud roni:
plačem, plačem, plačem.

Ne čini li ti se, mada sunca nema,
ljepota neka kako sviće svuda
o kojoj si sanjao od postanja?
Ne čini li ti se da govore kapi,
da čuješ iz njih topla obećanja:
dogodiće se čuda, čuda, čuda.

                    (D.Maksimović)